Здружени усеви су веома популарни у протеклих пар година. Пре свега због штедње места у башти. Поједине културе, посејане једне поред других, међусобно се чувају од штеточина. Неке културе сузбијају корове, а и такви усеви изгледају јако атрактивно.
По ком правилу се сеју? Који су добри и лоши суседи? Хајде да видимо.
Да би здружени усеви били успешни потребно је да сви имају довољно светлости, места, воде и хране. Такође, да немају исте штеточине и болести.
Ако погледамо једну од табела добрих суседа, схватићемо да су по том принципу и распоређени у њој.
Класичан пример су шаргарепа и мирођија. Јако лоше “комшије” и то не због етеричних уља мирођије или неслагања по неком принципу. Одговор је много једноставнији: мирођија својом густом зеленом масом “угуши” шаргарепу, па она једва може да се развија због недостатка светлости.
Али шаргарепа одлично расте поред лука. Једно другом не сметају, а усто и мало збуњују штеточине мешањем мириса, а штеточине се сналазе по мирису, не по изгледу биљке.
Ако посадите једно поред другог лук и пасуљ десиће се “насиље” у оквиру једне баште: пасуљ ће “удавити” лук густом зеленом масом.
Храна и вода су такође јако битне за успех здружених усева. На пример, краставац и грашак су културе које захтевају доста азота и влаге. Обично победи краставац, па тако грашак поред њега тешко успева јер “гладује” и нема довољно влаге.
Али ако сејемо краставац поред културе мање захтевне за водом, имацемо само род краставца, јер сусед ће страдати од вишка влаге.
Ако гајимо у истој леји више различитих култура, морамо појачати и заливање и прихрану, иначе ће култура која најбрже расте узети све, а суседима неће ништа остати.
Знамо да културе из истих породица нападају исте болести и штеточине. Пример? Па плави патлиџан и кромпир су најпознатији по истој штеточини.
Ако посадимо расад плавог патлиџана поред кромпира, спаса му нема. Златица неће оставити на миру патлиџан док га не поједе до голог стабла, а после ће бити приморана да жваће тај мање укусан кромпир.
Лоша идеја је посадити парадајз и паприку једно до другог. Из исте су породице, па тако имају и исту болест. На пример, парадајз лако “закачи” пламењачу и не би је паприка имала да није расла поред.
Много је лакше борити се против пламењаче само у парадајзу, а не још у паприци, па и у кромпиру ако се нашао у близини.
Исто је и са штеточинама. На пример, Тутта абсолутта највише напада парадајз, али ако поред расте још и паприка радо це конзумирати и њу.
Паприка није добар сусед парадајзу ни због заливања. Она тражи дупло више влаге него парадајз. Ако заливамо паприку баш како њој одговара уништићемо парадајз.
Зато ће одличан сусед парадајзу бити босиљак. Његово присуство лепо утиче на укус плодова парадајза, добијају јачу арому и лепши укус.
“Комшија” може још бити вредан када се ради о сузбијању корова. Тако салата, тиквица и купус не остављају места за раст и развој корова.
У здруженим усевима може да учествује и цвеће. Користећи само један принцип, њему је лако наћи место- на коју баштенску културу личи, ту ће и расти.
Кадифица има јак мирис и интересантно резбарено лишће налик парадајзу, па тако ће за њу и бити најбоље место поред овог поврћа.
Требало би само да буде ниска сорта да не би била конкуренција основној култури. Сем тога јак мирис кадифице не прија многим штеточинама.