Дунавски насип за одбрану од поплава, услед једног убиства који још збуњује Србију, ушао је у крими причу. Они који су га градили нису ни слутили да ће исти постати познат по трагичном догађају који превазилази здрав разум.
Насип је на левој обали грађен као безбедносни дуж Дунава, Карашца и Тамиша. Укупна дужина одбранбеног насипа је 96 километара, а безбедносна зона у ширини насипа је 50 метара. Дуж насипа је изграђено 16 пољских кућа – чуварница. Све су оне биле повезане жичаном телефонском везом са централом за безбедност инфраструктуре и заштите подручја од поплава.
Данас више ове жичане телефонске линије и не постоје. Материјал је покраден и продат као стари бакар. Чуварнице су биле насељене искључиво запосленим чуварима насипа који су у истима живели са породицама. Многе од ових више немају своју функцију. Већина њих је насељена стамбено угроженим особама или су празне и једе их зуб времена. Ако буде памети и привредног развоја, једног дана ове куће могу бити занимљиве као туристичка атракција, односно одмаралишта на деведесет шест километарској пешачкој и бициклистичкој стази која окружује целу теруторију Панчевачког рита, односно леве обале Дунава или Дунавског венца.
Насип, чуварнице и све ово о чему пишемо, грађено је за функцију одбране од поплава. Када причамо о поплавама, знамо да су атмосферске падавине главни чинилац ових природних непогода. Исто тако знамо да је други чинилац – људски фактор исто толико важан да учини безбедним оток воде која се слије у одређено подручје.
Панчевачки рит или лева обала Дунава или још како то волимо да кажемо – Дунавски венац је „вештачки” створена област за становање и то по светским безбедносним стандардима на нивоу до 1.000 хектара грађевинског земљишта, а остало пољопривредног. Мора се знати да мере заштите од поплава за грађевинско и пољопривредно земљиште нису ни приближно исте, а данас грађевинско земљиште на овој територији, односно стамбена насеља простиру се на неколико хиљада хектара.
За наведене безбедносне услове узграђена је инфраструктура, првенствено у виду одбранбених насипа и каналске мреже. Затим, црпних станица, чуварских кућа, оснивање водопривредног предузећа које се брине о овој инфраструктури и друго.
Колико је људски фактор својом присутношћу, финансијским улагањима и радом допринео безбедности ове територије, толико је после одређеног периода почео да игнорише све што је урађено у предходном периоду.
Познаваоци ове тематике кажу да је систем почео да се урушава осамдесетих година када је се одустало од водопривредних критеријума за градњу, односно водопривредне сагласности за издавање грађевинских дозвола. Убрзо је враг је однео шалу, па грађевинске дозволе више нико није ни тражио.
Неупућени се често питају за шта служи одбрамбени насип, за шта служе чуварске куће, за шта служе канали (или за шта су служули). Лева обала Дунава је попут Холандије, у нивоу воде, а на неким локацијама и у депресији, односно испод нивоа воде. Канали су отворене дренаже које сакупљају увек присутну воду и преко црпних станица их одводе у Дунав или Тамиш. Ако канали не функционишу, вода избија на површину тражећи најнижи терен где се и задржава. Једноставно, мора се знати да вода функционише по систему спојених судова и да од ове непогоде не може нико да буде изолован. Зато је важно да каналска мрежа буде функционална, а тамо где је урушена да се обнови.
У повећаном дејству вода, ако вам вода не уђе у кућу или двориште, негативан утицај на вас имаће устајале воде у увалама поред пута, у комшијском дворушту и друге, које путем испарења стварају велику влажност и станишта су ларви комараца.
Често се чују мишљења да потпуна канализациона мрежа решава све проблеме проузроковане поџемним и површинским водама. Међутим, ово није ни приближно тачно. Каналска мрежа одводи отпадне воде, односно воде које се користе у домаћинствима и привредној делатности. Количина тих вода је огромна и сачињавају је све оне воде које путем водовода уђу на леву обалу Дунава. Количина тих вода је више од 600 литара у секунди. Међутим треба знати да из правца Дунава на ову територију увире око 700 литара воде у секунди. Ова вода не може путем канализације да буде одведена, већ је искљичиво упућена на каналску мрежу.
Каналска мрежа на овом подручју је веома развијена (или је била развијена) са око 900 километара дужине. Већином су то природни водотоци, који су када је 1935. године ово подручје опасано одбрамбеним насипом, остали у брањеном подручју. Затим ту су канали првог и другог реда. Да би ови функционисали, на доводним каналима постоје црпне станице, које кад водостај у каналима дође до критичне тачке, укључују се црпне станице и обарају ниво вода у каналској мрежи. То је суштина заштите подручја од унутрашњух вода, површинских и подземних.
Аутор: Милован Ћурчић