Пророкована катаклизма света по Соломоновом пророчанству, требало је да се деси половином другог миленијума (7.000. година од стварања света), песнички дух притешњен катаклизмичном тегобом, подгрејаван поразима који су пратили српски народ у 14 и 15 веку: трагичан исход маричке битке (1371.) назван у народу „Српска погибија“, косовски бој (1389.), пад српских градова који су били стубови државе: Новог Брда (1455.), Смедерева (1459.), утицали су да српски песници овог доба певају о страдањима и последњим временима.
Преписивач Диоптрије (XIV век)
Туга
О колика туга беше по земљи
За кнеза Лазара доба.
Поп Иван (XIV век)
Туга по земљи
Да је знано свакоме…
Колика туга беше по земљи
кад би убијен кнез…
Раваничанин III (после 1389)
У крв претвори се вода
Где слатка његових очију тихост?
Где светли на уснама осмејак?
Где љубазна десница,
Која свима обилно пружа?
Авај, изненадне промене!
Како поцрне лепота!
Како се покраде скровиште!
Како одједном откинут би цвет!
Ваистину сасуши се биљка
И цвет отпаде,
Ослаби источник,
Пресуши река,
Затим у крв
Претвори се вода.
Аноним (XV век)
Погибија Сунца
Погину Сунце
Месеца јуна
Шеснаести дан.
Патријарх Данило (после 1396.)
Умримо, да свагда живи будемо
Не поштедимо себе,
Знајући да имамо и после
Овога отићи
И с прахом помешати се.
Умримо да свагда живи будемо.
Непознати инок (XIV век)
Сеча крста
Блуди, блуди иноче,
блуди, блуди, брате,
и опет да речем блуди,
што ће бити на небесима знамење
и на земљи туга народима,
сеча крста
какве није било никада.
Тужница
О колика ми је тужница!
Проса немамо,
а за пшеницу да не говорим.